недеља, 26. март 2017.

Sa druge strane globusa #2

"Brain Damaged" iz Kolumbije nam svojim prvim albumom "Nación Infecta" nude sirov, brz, oldskul trešeraj, a koji je inače meni ne preterano zanimljiv. Ali, da ne grešim dušu, ima ovde zaista sjajnih momenata, ponajviše zbog toga što i pored ne baš najbolje produkcije ovaj trojac ostavlja dojam ekipe koja se dobro zabavlja radeći ono što voli. Kao dva velika plusa bih izdvojio bas koji je trebalo da bude glasniji, jer gura neku svoju priču koja je opako dobra i solaže koje se uz muziku i atmosferu uklapa taman kako treba. Kada se sve sabere i oduzme, teško je dati manje od 7/10.

Iz Salvadora nam dolaze "Conceived by Hate" koji su aktivni već gotovo deceniju i po. Deathrash mešavina koju nude na albumu "Death & Beyond" će zadovoljiti svakoga ko voli pesme blago bržeg srednjeg tempa, pomalo pankoidne rifove, vokal koji nije ni growl, ni scream, ni harsh, već nešto između. Kombinacija kreativnosti, izvedbe i produkcije daje efekat kao da je neki potpuno anderground bend iz osamdesetih imao uslova da već tada snimi album ovakvog kvaliteta. Iako me pomalo smara tupa-tupa-tupa ritam koji se proteže na većem delu izdanja, moram dati solidnih 8/10.

"Culto Negro" iz Kostarike u svojom muzici kombinuju simpliciranost prvog blekerskog talasa i sirovost starog spid-treša. Rezultat svega toga je izdanje koje se ne vodi trendovima i koje će andergraund metal veterane podsetiti na "stara, dobra vremena, kada je sve bilo bolje i iskrenije nego sada". Solaže kidaju, vokali me iritiraju, dok je ostatak i više nego korektan. Ovakvu muziku više volim da čujem uživo, dok sa sigurne udaljenosti pijem pivce i gledam mlade snage kako se šutiraju uz avetinjske rifove iz prošlosti. "Abysmal Speed Metal" je solidan i ništa više sem toga. 5,5/10.

"Ćao, mi smo "Dark Phantom" iz Iraka i već deset godina razbijamo tabue u svojoj domovini". Cenim da bi ovo bio odličan način da se ovaj bliskoistočni death/thrash kvintet predstavi svetskom auditorijumu. Samo bavljenje takvom vrstom muzike u tom delu sveta je uspeh sam po sebi. "Nation of Dogs" nije ni po čemu izdanje koje biste izdvojili kao jedno od najboljih iz 2016. godine, ali opet ima neki šmek zbog kog drži pažnju. Pojedine deonice zvuče kao nešto što bi i kanadski "Aeternam" ukomporirali u svoju muziku. Vredi preslušati barem nekoliko puta. 7/10.

"Drifting to the Impaled" je prvo i za sada jedino izdanje portorikanskog benda "Encrypted", objavljeno još 2001. godine. Zanimljivo je da je ova petorka počela sa radom pre gotovo dve decenije, što je za svaku pohvalu (iako su imali neodređeni period neaktivnosti). Brutal death metal koji nude i nije nešto preterano zanimljiv. Nema tu neke inovativnosti, već sve deluje kao omaž bendovima koje vole i koju su uticali na njih. Pretpostavljam da je za lokalne okvire to i više nego dovoljno, kao i za ličnu satisfakciju. Sladokusci koji vole ovakve "egzotične poslastice" će takođe biti zadovoljni. 5/10.

петак, 17. март 2017.

Blitzkrieg #5














"Cadaveris" iz Rusije su svojim albumom "The Ceremony of Worshiping" prokockali šansu da pokažu sav svoj talenat i umeće. Zanimljiv blekeraj, bazičan, ne previše originalan ali generalno dobar je ruiniran užasnom produkcijom koja ubija želju za ponovnim slušanjem ovog izdanja. Rado bih dao višu ocenu da je makar malo slušljivije: 4/10. Štata...

"The Shiva Hypothesis" su svoj "Promo 2015" kategorisali kao demo, što je svojevrsni apsurd. Naime, ovi Holanđani su na tri pesme (koliko ih je ovde) radili veoma ozbiljno i profesionalno, što je za svaku pohvalu. Samo izdanje je kompletno sa svakog aspekta, kako kreativnog, tako i izvedbenog. Jedino mi se vokali nisu previše svideli, ali mogu da pređem preko toga. Vrlo dobro: 7,5/10.

Ukrajinski "Hellcraft" sviraju death metal, generičan i donekle zanimljiv. "Apotheosis of War" nudi par dobrih numera, fine solaže, ne preterano kreativnu ritam sekciju i "suvkast" zvuk kome osetno fali energije. Trebalo je bolje: 5,5/10.

"Suffer Yourself" su tu da nam daju nedeljnu dozu funeral doom metala. Ovi Šveđani svojim albumom "Ectoplasm" stvarno znaju kako da nam zvučno objasne kako ledena nordijska prostranstva utiču na psihu. Ko ovih šezdesetak minuta odluša u kontinuitetu i bez pauze, taj ima olovne živce. Ocena: dvadeset nadgrobnih spomenika.

"Satan's War Machine" su ukrajinski "iz neba, pa u rebra" black metal bend koji se ne vodi trendovima, već udarnički gura neku svoju priču. "Violent Death Abomination" je prava poslastica za sve one koji vole nativni blekeraj devedesetih, iskren, sirov i poletan. 8,5/10.

"Chaos in the Flesh" je live album švedskih "Nominon" koji nudi čistokrvnu oldschool death svirku. No, iako su pesme dobre, sam kvalitet snimka nije previše reprezentativan, te je jedno ovakvo izdanje nije trebalo da se nađe kao samostalno, već kao bonus nekom već postojećem. Bend ovakvog kalibra zaslužuje bolje. Samo zbog miksa: 7/10.

Njihovi doom metal zamljaci "Soijl" su ponudili jedno zaista fino, melanholično izdanje pod nazivom "Endless Elysian Fields". Za razliku od "Abysmal Growls of Despair", ovu ekipu je pravo zadovoljstvo slušati, pogotovo ako volite sporu, tešku i mračnu zvučnu teskobu. 8/10.

Ruski blekeri "Temple of Nihil" su fanovima žanra ponudili jedno sasvim korektno izdanje. Svojim mini-albumom "Soul Extremist" ne izmišljaju toplu vodu, već jednostavno sviraju ono što vole. 4 pesme su i više nego dovoljna dnevna doza, pogotovo što je svaki aspekt (kreativnost, izvedba i produkcija) na i više nego zadovoljavajućem nivou. 7,5/10.

"Море отчаяния" je prvi album ruskog gothic/doom benda "Sea of Despair". Samo izdanje je, blago rečeno, dosadnjikavo: sem violinskih deonica i iznenađujuće glasne i upečatljive bas gitare, sve ostalo je toliko loše isproducirano. Gitare i zaista dobre solaže su u drugom planu, growl vokali su previše tihi, te zvuče irirtantno mrmljajuće, a bubanj kao da je nakucao neko sa manjkom kreativnosti. Dva slušanja su bila previše: 4/10.

Iz Estonije dolazi "Goresoerd", death metal bend sa zanimljivim idejama kojima zalaze u eksperimentalne, pa čak i progresivne vode. Netipično izdanje sa odličnom produkcijom, otpevano u potpunosti na estonskom. Na trenutke su me podsetili na fransuske bendove "For Many Reasons" i "Minushuman" zbog svog groove naboja. "Antikeha" je jedno od onih izdanja koja nećete često slušati, ali kojima ćete se sporadično vraćati, te će vas svakog puta oduševiti. 9/10.

понедељак, 06. март 2017.

Resident Evil: The Final Chapter

Red je bio da se dođe do kraja sa filmskom verzijom "Resident Evil" franšize. Finalni, šesti deo sage je mogao da okaja grehe svoja tri prethodnika, pošto je uvodni dvojac bio i više nego korektan. No, "Holivud" kao da se vodi mišlju: "E, batali priču, kontinuitet i sve to, već samo daj što veće eksplozije i steroidima napucane kompjuterske efekte!" To i ne bi trebalo da čudi, pošto su poslednjih godina svi blokbasteri svedeni na kataklizmično uništenje sa hepiendom. U devedeset minuta, koliko "The Final Chapter" traje, se sve svelo na eksplozije, još eksplozija preko toga, isprazne, napotrebne dijaloge i neverovatno glupa objašnjenja kojima se pokrivaju rupe iz prethodnih delova.

Stvarno me zanima da li je bilo kome iz ekipe koja je radila na filmu palo na pamet da jedan dan sedne doma, iskoka dosta kokica i uz solidan broj limenki hladnog piva odgleda prvih pet ekranizacija. Pretpostavljam da nije, pošto je scanirao takav da potpuno anulira najkrucijalnija dešavanja iz prva dva dela, a koji su osnova za sve što se kasnije dešavalo. Pa, čak i treći i donekle četvrti deo sadrže scene sa kojima se može kompletirati cela priča.

Dodajmo onda likove koji su bili bitni u svim delovima igrice, a koji se ovde pojavljuju reda radi, čisto da se njihovim pojavljivanjem kupe fanovi franšize koji ne gotive film: u jednom i eventualno dva filma su tu, pa onda sledeća dva nisu, pa se onda pojave njihovi klonovi, jer ne ide da jedan glumac glumi tri uloge.

Onda imamo tu Alis koja se u prvom delu budi sa amnezijom, ali do kraja filma uspeva da se priseti svega i koja u svakom sledećem nastavku svima pokaže ko okreće antenu, a ko viče "dobro!" Ipak, to sve kao da se nije dogodilo, te ovde Alis postaje sama svoj klon i sve što su gledaoci mogli da nauče od 2002. godine do danas jednostavno ne važi. Zašto? Zato što tako piše u scenariju, a i realno - koga je briga za logiku i hronologiju kad su tu scene tuče sa glavnim bosom, milioni zombija u petoj brzini i (pogodili ste) eksplozije.

Razumem da se sve svodi na brzu zabavu, sljašteće "vauuuu!" efekte i manjak filozofije, ali ipak bi trebalo ponuditi nešto što ne pretvara mozak u kašu. Ako već scenaristi nisu mogli da se ljudski posvete proučavanju originalnog "plana i programa" (da, tu mislim na igricu), onda su barem mogli da za kraj ovog petnaestogodišnjeg mrcvarenja naprave film za koji se može reći: "E, taj definitivno vredi". Nažalost, to se nije dogodilo. Kec k'o vrata!

P.S. Ako volite "Resident Evil", onda toplo preporučujem dva animirana filma koja je radio sam "Capcom", a koji prate radnju igrice: "RE: Degeneration" i "RE: Damnation" (treći deo, "RE: Vendetta" izlazi krajem maja ove godine). Iako animirani, desetostruko su bolji od svojih igranih pandana.

четвртак, 02. март 2017.

Kombo #21

"A Lie Nation" sviraju melodični black metal i aktivni su od 2010. godine. Od svog nastanka su objavili dva mini albuma: "Human Waves" 2015. i "Begin Hate" koji će, tehnički, biti u prodaji tek od aprila 2017. i o njemu ću i govoriti. Sama muzika mi se svidela, pogotovo što od samog početka izdanja kreće silovito, bez nekog smarajućeg introa. U nekim momentima su me podsetili na "Old Man's Child", što je svakako plus. Jedini minus su vokali koji su previše "škripavi", te malo kvare krajnji utisak. Nekada takvo produkcijsko rešenje legne lepo, negde ne. 7,5/10.

"Kaos Krew" su na sceni već 13 godina, a krajem ove će objaviti svoj četvrti album, "Returno". U promociju istog su krenuli sa dva singla: "End My Pride" i "Panama". Muzika koju sviraju se može klasifikovati kao industrial rock, a ono što se na ove dve pesme može čuti je nešto kao soundtrack iz kultne igrice "Quake 2", samo sa vokalima. Dakle, kao stvoreno je za gejmere i ostale koji i dan danas besomučno arče tastature i miševe u borbi sa protivnicima, hehe. Par numera nije dovoljno kako bi se dobila prava slika izdanja, te ću ih oceniti kao maksi singl. Solidnih 7/10.

"Iskreni rok iz šume", tako "Gentle Savage" opisuju ono što sviraju. I, zaista je tako. "Introduction", njihovo prvo izdanje sa tri pesme nudi zaista simpatičan, lagan rokenrol, pogodan za bukvalno svaku situaciju. Mahom vesele melodije srednjeg tempa će vas asocirati na prepun pab u kome se pije kao da sutra ne postoji i svi su veseli. Ono, tipična filmska scena u kojoj sa društvom sedite za šankom, cirkate, a lokalna baraba započinje kavgu u kojoj ceo lokal počinje da se tuče dok bend svira svoj repertoar i ne haje za bilo šta oko njih. Šteta što nisu ponudili više pesama. 8/10.

"Crucify the Faith" sviraju melodični deathcore koji je na trenutke dobar, ali većim delom neusklađen, te završi u ćorsokaku. Taman rif krene u dobrom smeru, ali posle nekoliko taktova dođe do tačke kada ne zna da li da skrene levo ili desno, pa nastavi preko trotoara. Umesto tipičnih brejkova su tu deonice sa skoro pa flamenko gitarama, što je veoma fin detalj. Ali, generalno gledano, nema ovde ničeg specijalnog što bi fana ovog žanra nateralo da "New Breed" presluša više od jednom nedeljno. Potencijala ima, ali treba još dosta raditi na razvijanju ideja. 5/10.

"Viper Arms" su rok četvorka, aktivna od 2014. godine, a "Black Aura" im je prvi album. Odmah ću reći da je ovo laganiji (alternativni) rok kakav volim da čujem. Otprilike je kao neka mešavina novijih "Guano Apes" i umekšanih "All Ends", ali sa nekom "prljavijom" notom. Iako poletna muzika i u nekim momentima toliko pop da bi se bez problema vrtela na komercijalnim muzičkim televizijama, moram priznati da je sama sebi reklama. Koliko god voleo ekstremni metal, upravo ovakvi albumi su potrebni za stvaranje neke unutražnje ravnoteže slušaoca. Bez premišljanja dajem maksimalnu ocenu: 10/10.