уторак, 27. септембар 2016.

Kombo #7

"Planet Alcatraz" je treći po redu album trešera "Bloodride". Iskren da budem, i nisam nešto oduševljen onim što sam čuo. Nailazio sam na gomile i gomile sličnih izdanja i nijedno od njih nije ostavilo neki poseban utisak na mene. Tipični revival trešeraj. Ruku na srce, produkcija je dobra, po koji catchy rif se tu nađe, solažica takođe. Članovi ovog finskog benda su se potrudili da odrade ono što vole i u tome su apsolutno uspeli. Jedino, eto, što će najtvrdokorniji fanovi ovog zvuka imati još jedan album za preslušavanje uz dosta piva, te barem u mislima proživljavati "zlatne osamdesete".

Treći album su objavili i "Dead End Finland", pod nazivom "Slaves to the Greed". Imao sam prilike da ranije slušam ovaj moderni melodeath bend, tako da sam znao šta me očekuje. Malo su promenili stil, više je simfoničniji, sa podosta semplova, ali ne toliko da ubije srž muzike. No, i dalje nisu moj izbor za zauzimanje prostora na memorijskoj kartici u mobilnom telefonu. Nisu oni loš bend, daleko od toga, samo što mi nikada zaista nije legao njihov zvuk - prva dva albuma su bila donekle generična, sa već viđenim "foricama". Ovaj poslednji je lep korak unapred - trebalo je ranije da krenu ovim smerom.

Videvši ime ovog benda, očekivao sam sve samo ne skoro pa stoner rock. "Zombie Rodeo" su veoma simpatičan bendić koji lako ulazi u uho, jedan od onih koji odlično ležu uz finu kućnu atmosferu, sa dragom osobom i bocom vina. Ali, ako ste zavaljeni u omiljenoj fotelji, alijenisani od celog sveta, onda će čaša sa žestinom biti odličan dodatak vašoj "terapiji". "Cult Ledaer" im je ovim Fincima treće po redu izdanje i ne mogu mu naći bilo kakve zamerke. Nije tu produkcija na prvom mestu, već atmosfera koju nosi, ceo taj stonerski, fuzzy trip. Opuštajuće, ali ne toliko da vas umrtvi - prava hrana za dušu.

Na samom kraju ću pisati o islandskim death metalcima "Narthraal" koji su mi se i najviše svideli. "Chainsaw Killing Spree" je njihov drugi po redu mini album (sa samo dve pesme), sa ne baš sjajnom produkcijom, ali sa odličnom atmosferom. Slušajući ove pesme, imam osećaj kao da su snimljene sredinom devedesetih i potom čuvane u nekoj fijoci, čekajući neka bolja (finansijska) vremena za objavljivanje. Osetan je uticaj i hard rock-a na kreatore muzike, što je samo još jedan plus. Definitivno preporučujem da se domognete ovog kratkog, ali veoma dobrog izdanja.

Nisam časio časa, već sam prošpartao po nekim sajtovima, te tako došao do prvog izdanja ovog benda, pod nazivom "Blood Citadel". Produkcija je (u suštini) bolja, daleko od perfektne, ali odlično izbalansirana sa energijom i duhom koje nosi. Ono što ćete imati prilike da čujete je zvuk onog najboljeg iz skandinavske death metal škole sa kraja jednog i početka drugog veka. Zanimljivo štivo koje ima par falinki u nekim trenucima, ali daleko od toga da će vas smoriti i naterati da isključite muziku. Na njihovoj "Bandcamp" stranici možete preslušati oba izdanja.

четвртак, 22. септембар 2016.

Kombo #6

Ako postoji neki bend koji ume da ne razočara kvalitetom koji pruža na svojim izdanjima, onda je to definitivno "Heaven Shall Burn". Ovi Nemci definitivno imaju pravu formulu kojom su uspeli da spoje najbolje iz metalcore-a i modernog melodeath-a i da tako slušaocima pruže vrhunsko uživanje. "Wanderer", njihov poslednji album, nastavlja istom rutom koju su najavili albumom "Antigone", kada  je već bilo očigledno da izlaze iz ralja čistog metalcore-a. Gomila melodija, gotovo horskih deonica, "besan", poludistorzirani harsh vokal i ubitačna ritam sekcija su ponovo na vrhu zadatka. Ocena: 9/10 - sve manje od toga je jeres.

"Soul Embraced" su američki bend, koji danas kao osnovu ima metalcore sa podosta melodeath-a. Time uspevaju da svoju muziku podignu na malo viši nivo. No, "For the Incomplete" iz 2001. je imao mnogo više melodeath-a i to onog sirovijeg, što je sa sirovim core deonicama davalo odlične rezultate. Daleko od neke generičnosti i plagijatorizma drugih bendova, iako ne preterano unikatno, ovo delo je stvarno odlično štivo. Čak i sa tom ogoljenom, pomalo "šuštavom" produkcijom bi se lepo kotirao međ' ovovremenskim fanovima. Ocena: 7,5/10.

Treći po redu album norveškog benda "The Wretched End" me je razočarao. "In These Woods, From These Mountains" nije loše izdanje, ali nije na nivou koji su postavili prethodnici "Ominous" i "Inroads". Naravno, ima i ovde odličnih pesama, kao i veoma zanimljivih deonica među onim slabijim numerama, ali svaki minut odaje utisak konstantnog traženja pravog zvuka. Podržavam eksperimentisanje i izlazak iz samopostavljenih granica, ali u tom slučaju je bolje objaviti mini album ili dva i videti u kom se smeru sve razvija. Ruku na srce, oni koji vole dozu avangardnosti u ekstremnom metalu će ovde naći sve što im treba. Što se mene tiče, ocena je samo 6/10.

Nazvaše "The Wired" demoom i ostadoše živi. Da je 50 posto demoa ovakvog kvaliteta... No, da se ne bavim sad beskonačnim teoretisanjem "šta bi bilo kad bi bilo", i da pređem na najbitnije. "Elsewhere Shine" iz Prokuplja svira, po sopstvenim rečima, progresivno-depresivni doom metal. Mogu reći da boljeg objašnjenja od toga nema. Meni su se svideli prvo zbog toga što su me zvukom podsetili na "Ashes You Leave" (bend iz Hrvatske), ali ponajviše zbog kvaliteta koga imaju na pretek. Odličan, stvarno odličan melanholični, usporeni doom metal. Da, numere duge kao večnost se podrazumevaju, ali su u ovom slučaju to prava mala epska dela koja ovekovečuju naše poslednje dane. Bez preteranog filozofiranja, sasvim zaslužena ocena je 8,5/10.

Gospodin Peter Tägtgren zaista ima dar da napravi dobar album, bilo da se radi o njegovom matičnom bendu "Hypocrisy" ili o... pa, bilo čemu drugom. "Coming Home" je standardno dobro izdanje industrial atrakcije "Pain", najavljeno sa dva perfektna singla. Iskreno sam očekivao da će se posle dva "labavija" albuma iz opusa ovih Šveđana pojaviti delo koje će biti barem rame uz rame sa "Dancing With the Dead" i "Nothing Remains the Same", ali se to nije dogodilo. Ipak, to nije razlog da se ne nađe u vašoj plejlisti, pošto barem toliko zaista i vredi. Krajnja ocena je 7,5/10.

четвртак, 08. септембар 2016.

Wizards of Gore: Tales of PartyPornoGoreGrind

"Wizards of Gore" su grindcore bend iz Zagreba, a "Tales of PartyPornoGoreGrind" je njihovo drugo izdanje. Na samom startu ću napisati ono što mi se nikako ne sviđa, a to su svinjoskvičeći vokali i njihova groktavo-grovlujuća varijanta. S obzirom da vokalista može da proizvede takve zvukove, onda bi bilo mnogo bolje da ih iskoristi za prezentovanje ubitačnijeg growl-a. No, dobro - njihov je to izbor i to poštujem. Uostalom, najzagriženiji grindcore sladokusci će uživati u ovom ostvarenju. Zašto? Pa, za početak, zato što je interesantno pre svega, više nego korektno odsvirano i sa nekim stvarno kul momentima.

Ubacivanje audio sekvenci na početku pesama nije originalno, ali je ovde upalo kao sekira u grudni koš, pošto tera slušaoca da se fokusira na ono što će posle tog uvoda doći (jedino što su mogli da ih malo redukuju na sredini i na kraju ovog izdanja). Moram ponoviti da mi je krivo što su vokalne deonice takve kakve su, jer muzika koju prate zaslužuje nešto mnogo konkretnije. Kada u bazičnu grajndericu ubacite malo bluza, etnoa i drum'n'bass-a, onda je sasvim sigurno da u plejlisti nemate grupu građana koja se iživljava nad instrumentima, već ljude sa malo... hm... pa, (pozitivno) uvrnutijim idejama. Zaista se nadam da će već na sledećem izdanju ponuditi barem duplo više materijala i da će vokali biti "ozbiljniji", pogotovo zato što im je muzika veoma "catchy".

Posebna pohvala ide za naslovnu stranu: odlična porngrind humoristična kritika klozetske (životne) svakodnevice.