субота, 31. децембар 2016.

Blitzkrieg #4

Norveški "Kvelertak" dođu kao aperitiv, čašica rakijice (il' dve, a što ne i tri) za zagrevanje, a svojim veselim pankoidnim blekerajem dižu raspoloženje za 99,9 posto. Njihov prvi, samoimenovani album je pravi izbor za razbijanje turobnosti.

"Manegarm" i "Legions of the North" - nema proslave bez vikinškoga melosa. Poželi čovek prosto da zarad večne slave i Valhale ode u neki boj, makar i u špajz sa buckastom Valkirijom nekom.

"Eaten Back to Life" otvara niz klasičnih dela, hitova za sva vremena i generacije - rekli bi neki. Floridski veterani "Cannibal Corpse" su svojim debi izdanjem postavili neke od standarda death metal zvuka koje su potom sami unapređivali.

"Death". "The Sound of Perseverance". Histerija, ludilo, mlataranje air gitarama u punom zanosu, ispijanje polulitarske limenke piva na eks. Vraćanje filma i podsećanje na vreme kada se ova gromadčina od albuma prvi put našla u plejeru...

Bez legendardnih "Dismember" se ne može! Red death metala, red death'n'roll-a - sušti kvalitet. "Massive Killing Capacity", album koji nema mane. Svirepo veseo i ubistveno zarazan.

"Figure Number Five" je kao 'ladno pivo kojim se preseče dedina ljuta rakija, pečena davnijeh godina. "Soliwork" je tu za razmrdavanje onih koji tek pristižu na bal i za hvatanje blagog predaha onih koji su dotle lumpovali.

Derani "Children of Bodom" već prvim taktovima albuma "Follow the Reaper" vraćaju snagu onima koji su mislili da je za njih noć gotova. Mešavina powera i melodeatha sa vrištećim "jaoh, jaoh, jaoh" povicima direktno dira u "folklorski sevdah gen".

"Hypocrisy" su albumom "Obsculum Obscenom" samo potvrdili što je svima bilo jasno posle njihovog debija "Penetralia" - Peter i kompanija su mašina za štancovanje opako dobre muzike, bilo da je ona čisti death metal ili atmosferični melodeath.

Mislim da "The Crown", koji su se u vreme kada je "The Burning" objavljen bili poznati kao "Crown of Thorns", nikada nisu naplatili svoj kvalitet kako treba. Postigli su dosta, nije da nisu, ali deluje da su mogli mnogo više. Nisu im na ruku išli mnogostruki problemi, sem što su im davali snagu i inspiraciju za stvaranje ovakvih monumentalnih izdanja.

Samo najjači su stigli do finalne deonice i uz zvuke reizdanja prvog albuma beogradskih black metal legendi "The Stone" polako, ali sigurno, privodili žurku kraju. "Neke rane krvare večno" zaista, ali to nije razlog da se ne popije još jedna s nogu za srećan put.


недеља, 25. децембар 2016.

Kombo #12

"Mustan Kuun Lapset" su finski dark/black metal bend, a "Saatto" im je peti po redu album. Stilski me, barem na ovom izdanju, podsećaju na mešavinu "Vintersorga", ranog "Agathodaimona" i "Myrkgrava". Dakle, mešavina atmosferičnog black metala (kao osnove) sa melanholičnim melodijama, podosta klavijatura i deonica sa akustičnim gitarama koje su kao podrška onim distorziranim. Uglavnom dominiraju harsh/scream vokali, sa ponekim growlom, ali takođe ima i onih čistih. Album treba posmatrati kao jednu celinu (pošto nema nijedne numere koja se izdvaja) i tako ga treba "konzumirati". I više nego zaslužena ocena je 9/10.

"Scarecrow" su 19. decembra ove godine digitalno objavili svoj četvrti album "Exterminators of the Year 4000". Ovaj horror-punk bend iz Finske odlikuju vesele melodijice koje se odlično uklapaju sa tom horor/Noć veštica tematikom. Letimičan pogled na nazive pesama je dovoljan da vas zaintrigira da čujete šta to ova ekipa ima da kaže. Ne znam sa kime bih ih uporedio, jer punk baš i nije moj fah. Ipak, apsolutno preporučujem ovo izdanje, nadasve lepo zamišljano, sa dobrom produkcijom, kvalitetnim i nezamornim pesmama koje su kao stvorene da budu deo soundtrack-a za neki horor film. 7/10.

Ni sam ne  znam koliko sam sličnih izdanja, kao što je mini album "Crank", preslušao prethodnih godina. Volim ja tu mešavinu "običnog" i hard roka, volim i kada se ide na to da zvuk bude siroviji, da sve liči na demo - da se napravi neki garažni efekat. No, da bi to sve funkcionisalo kako treba, onda bi svaki instrument trebalo da pršti i da sve puca od energije. Ovde toga, nažalost, nema. "Damage Limit" su i pored dobre zamisli podbacili u realizaciji, što je prava šteta. Pesme imaju podosta neiskorišćenog potencijala, pojačanog onim "catchy" efektom, ali loše upakovanog zahvaljujući anemičnoj produkciji. Dok ponovo ne snime pesme kako liči, ostaje ocena 5/10.

"My Funeral" je ove godine objavio svoje osmo po redu izdanje, "Harder Than This Life". Iako se vode kao thrash/death bend, mogu reći da thrash deo svakako mnogo više preovladava u njihovoj muzici. Ono što oni sviraju mi (i pored neospornog kvaliteta) nije baš leglo, te nisam uspeo da se navučem na njih. Međutim, ovaj mini album je već druga priča - svideo mi se u potpunosti. Pretpostavljam zato što u njemu ima dosta te furiozne, motorhedično-pankerske energije koje čine da vas prve tri numere prosto nose. Četvrta i peta su sporije, donekle opuštajuće, ali daleko od toga da su manje kvalitetne od prethodnih. 9/10.

недеља, 18. децембар 2016.

Na prvi pogled: Rogue One

Okruglo godinu dana posle "Buđenja sile", dolazi nam "Odmetnik-1" - film koji se vremenski smešta malo pre "Nove nade". Za one koji ne znaju, u pitanju je još jedan film u serijalu o "Zvezdanim ratovima" koji će "Dizniju" doneti brdo para, te time napraviti prostora za ekranizovanje još barem jednog filma pored dve najavljene epizode. No, da ne dužim previše i da naglasim ono najbitnije. "Odmetnik-1" je tipični holivudski naučno-fantastični blokbaster, sa napucanim efektima, ponekim očajnim scenama u kojima je dijalog u prvom planu, ali koji nadasve pruža gledaocima dva sata kvalitetnog programa.

Ok, ima onog usiljenog humora kada ne toliko smešnu scenu pokušavaju da naprave smešnom, a smrtno ozbiljnu naprave blago patetičnom, te je skoro pa obesmisle. Gluma nekih likova je na trenutke kao u Aljoše Vučkovića kada se previše uživi u ulogu. Šta da se radi - niko nije savršen. Niko, sem (po pravilu) kompozitora. Muzika je i u ovom i u svim ostalim filmovima o "Zvezdanim ratovima" uvek bila na najvišem mogućem nivou, te je vadila stvar čak i kada  u gro planu vidimo manijačku facu zabagovanog Hajdena Kristensena. Kad sam već njega pomenuo, red je da pomenem i Darta Vejdera koji ovde ima svojih odlično iskorišćenih pet minuta, a koji su i više nego dovoljni da usreće one najokorelije fanove.

Sve u svemu, "Odmetnik-1" je "DC-u" objasnio ko je pravi "Odred samoubica", barem što se velikog ekrana tiče i pride se iskupio za onu osamdesetoprocentnu rimejk prevaru od "Sedme epizode".

четвртак, 15. децембар 2016.

Prvi broj fanzina "Ciklonizacija"

Danas, 15. decembra 2016. godine, je (zvanično) izašao prvi broj fizičkog izdanja fanzina "Ciklonizacija". Ideja koja se neko vreme krčkala je materijalizovana u obliku koji je uslovila finansijska situacija. I pored toga mogu reći da sam zadovoljan kako je sve ispalo. Tiraž fanzina (16 crno-belih stranica, A5 format) je 30 primeraka, a svaki primerak prati audio disk sa 17 pesama. Nažalost, fanzin se ne nalazi u slobodnoj prodaji, već će biti razdeljen jednom broju prijatelja i saradnika "Ciklonizacije". Ako neki primerak pretekne, na "Facebook" stranici bloga će to biti napomenuto, te će se sa zainteresovanima napraviti neki dogovor.

Fanzin možete preuzeti i u elektronskom obliku u PDF formatu (ali bez kompilacije) OVDE. Ako vam se svidi, slobodno ga odštampajte za sebe.

U prvom broju se nalazi osam recenzija albuma objavljenih od strane bendova "A|symmetry", "Bane", "Forever Storm", "Angry Again", "Lik", "Kill the Romance", "Zloslut" i "Magenta Harvest", te mini putopis - predstavljanje muzičke prodavnice "The Record Hustler" koja se nalazi u gradu Den Bošu u Holandiji, kao i osvrt na dokumentarac "Why You Do This?".

Što se kompilacije tiče, neizmerno se zahvaljujem bendovima "A|symmetry", "Dead End", "Kolaps", "Zephyra", "Narthraal", "Shadecrown", "Elio Rigonat", "Magenta Harvest", "Paimonia", "Kill the Romance", "Sacramental Blood", "AngelSeed", "Pohjoisen Soturit", "Zloslut", "Denominate", "Деца Апокалипсе" i "VVORSE" koji su mi, što lično, što preko svojih izdavača ("Inverse Records", "Nocturne Media" "Sliptrick Records", "Ghastly Music", "Dark Chants Productions", "Humanity's Plague Production", "Miner Recordings") dozvolili da iskoritim njihove pesme za kompilaciju.

Posebno se zahvaljujem finskoj izdavačkoj kući "Inverse Records" i gospodinu Joniju Kantoniemiju, a koji mi redovno šalju svoja digitalna izdanja radi recenziranja. Takođe hvala svim bendovima, saradnicima i prijateljima na neverovatnoj podršci celoj ovoj ideji i na širenju vesti po socijalnim mrežama: Packe ["Jesboligakurac" records & distro], "Headbang", "Helly Cherry", "Nekrst", "Princip", "Hammer and Tongs", "Librarion", "Rockmotiva", "Serbian Metal Downloads", "Grim Reaper Records", "Confusion Specialist Records", "Balkan Metal Promotion", "Morbid Future Fanzine".

Uzgred, kao dva najbolja ovogodišnja albuma sam odabrao "EgregoЯ I" beogradskog one-man projekta "Elio Rigonat" i "Black" švedskih legendi "Ablaze My Sorrow".

 

петак, 09. децембар 2016.

Papazjanija #4

Iz susedne Mađarske nam dolazi veoma zanimljiv bend "Guruzsmas". Ovaj instrumentalni sastav u svojoj muzici kombinuje folk i psihodelično-progresivni rok. Mogu reći da je ovogodišnji album "Üst a gríz felett", iako možda prekratak (traje samo 26 minuta), itekako zanimljiv. Lepo je čuti kako je etno zvuk inkorporiran u post-rock osnovu. Distorzije nisu najtvrđe, već je njihova boja potpuno prilagođena stvaranju psihotičnog efekta, dok naglašeni bas dodaje fanki notu celokupnom izdanju. Izbalansiranost između nekoliko različitih žanrova je u potpunosti perfektna: prelaz iz jednog stila u drugi je posve prirodan i neusiljen. 8/10.

"Heather Wasteland" su instrumentalni medieval/neo-folk bend koji dolazi iz Grčke. Zanimljivo je da nemaju gitare, već da koriste po ledan četvorožičani, petožičani i šestožičani. Pored toga se može čuti još nekoliko instrumenata kojima ni ne znam nazive, a koji pomažu da se stvori prava srednjovekovna atmosfera. S obzirom da i naziv i omot ovog mini-albuma ("Under the Red Wolfish Moon") direktno aludiraju na vukodlake, može se zaključiti odakle dolazi inspiracija za komponovanje. Ako su vas ovi redovi zaintigrirali, dosadašnja izdanja ovog sastava možete preslušati na njihovoj "Bandcamp" stranici. 8/10.

"Thyrane" su, može se slobodno reći, jedan od kultnih finskih bendova koji je deo drugog "black metal" talasa. Od 2015. je bend, posle devetogodišnje pauze, nastavio sa radom. Umesto novog materijala, 13. januara 2017. će objaviti remasterizovanu verziju svog prvog demoa pod nazivom "Black Harmony". Ako niste dolazili u dodir sa ovim bendom, znajte da možete očekivati tipični, bazični black metal devedesetih sa klavijaturama (koje su zaista lep dodatak muzici), veoma duge (u nekim momentima veoma melodične) numere sa blasfemičnom tematikom. Dakle, sve standardno što se žanra tiče. 7/10.

Finski "Beating Dead Meat" sebe deklarišu kao "The Great Northern Djentkill", šta god im to značilo. U osnovi njihove muzike je groove metal, vokal je blago distorzirani, krkljajući harsh, a produkcija na "With Full Force" albumu je gotovo anemična - više bi odgovarala nekom domou neki zvaničnom izdanju. Ni pesme nisu nešto naročito zanimljive, u nekim momentima su naporne za slušanje zbog svoje već-viđenosti. Nisu same ideje loše, kao ni muziciranje, već je realizacija takva da je ono što je dobijeno na kraju jedno teško svarivo izdanje. Šteta, jer su neke deonice zaista predobre (što nikako ne vadi stvar). 5/10.

недеља, 27. новембар 2016.

Kombo #11

"As the World Collapses" je švedskom bendu "Zephyra" drugi po redu album. Ovaj melogroove/metalcore sastav zvuči veoma zanimljivo, za šta je zaslužna odlična produkcija, dobre ideje iza pesama i opako dobar glas njihove vokalistkinje koja prosto rastura bilo da se radi o čistim ili harsh/growl deonicama. Jedini minus je taj što su sve pesme nekako na isti kalup što se osnove tiče, te je početak jedne veoma sličan početku druge. Ipak, zahvaljujući tome što su dodali malo elektro efekata (poneki sempl i gotovo pa technodance klavijature), ova se falinka potisnula u drugi plan. 7/10!

"Herem" su finski doom metal bend čija je muzika teška kao zemlja, depresivna i turobna. Zamislite malj koji udara sporo, ali silovito, u pravilnim razmacima. Zamislite da je to udaranje jedina stvar koju čujete i da traje čitavu večnost. E, pa upravo tako zvuči "III", njihov ovogodišnji album. Ovakav doom volim da čujem, sa dugim pesmama, sporog tempa, gde svaki instrumental dolazi do izražaja i gde vokalne deonice njihove pevačice deluju kao kao avet koja prožima sve. Napomenuo bih da je ovde ritam sekcija daleko od monotone i da samoj atmosferi daje još jeziviji efekat. Posebno su me oduševile solaže koje bi se bez problema dobro uklopile i uz neki prog-rock bend. 10/10!

Novosadski hardcore derani "Kolaps" su ove godine objavili treći po redu album, naslovljen "Neka gori". Ova energična četvorka je ponovo na visini zadatka, što znači da su uspeli da naprave izdanje uz čije će tonove glavom klimati i pankeri i metalci i korovci. Nema tu mnogo filozofiranja, već samo podosta dobrog prašenja, pojačanog odličnim tekstovima i vokalom koji podiže atmosferu na jedan navijački nivo: veoma je lako zamisliti masu ljudi koja u ritmu skače i peva stihove iz refrena. Ovakve bendove volim zato što ne komplikuju stvari previše, rade ono što vole upravo onako kako i treba da se radi: iz srca. Ova odlična korovština im donosi 8,5/10.

Ne znam šta se dešava sa beogradskim bendom "Fonic", da li su trenutno aktivni ili ne, ali bi mi stvarno bilo žao da ne nastave sa radom. Njihov debi album "Urbana legenda" je sjajan primer kako bi američka škola alternativnog roka (koji koketira sa alternativnim i NU metalom) trebalo da zvuči. Dakle: dobri, tvrdi rifovi, aktivna ritam sekcija, produkcija ispolirana taman toliko da ne ubije instrumente i vokal specifične boje koji kao da je stvoren baš za muziku koju čujete iz zvučnika. I, naravno - odlične pesme. Ovo je "čista komercijala": kvalitetna, iskrena i zarazna. Mejnstrim u svom najboljem obliku, druga strana novčića na kome je sa druge strane njegov andergraund pandan, kako to i treba da bude. 8/10.

Riječki pagan/folk/black metal bend "Voloh" me je svojim prvim albumom "Gromovi nad Trebišćem" prosto oduševio - vratio me je u vreme kada sam otkrivao upravo ovakav zvuk. Baš ovakva muzika, ovakvo muziciranje, ideje, vokal - baš sve. Ovo izdanje je dnevna doza za svakoga ko je zagrejan za slovenski paganizam i mitologiju. Tekstovi na hrvatskom su ovde veliki, veliki plus, jer je sasvim logično dičiti se svojim korenima na jeziku koji je lako razumljiv velikom broju ljudi na prostoru bivše Jugoslavije. Jedini minus na albumu je njegovo trajanje od samo 27 minuta. Taman se slušalac zagreje i onda završetak dođe kao hladan tuš. Samo zbog toga je krajnja ocena 8/10.

среда, 23. новембар 2016.

Ashes Above: Promo 2017


Ashes Above“ su novo ime na škotskoj sceni, sastavljeno krajem ove godine od bivših članova sada već neaktivnih bendova „Final Silence“, „Purpose:Failed“ i „Oath of Kings“. U samoj osnovi njihove muzike je melodična varijanta hardkora, obogađena sa podosta đenta i sa ponekim elektro semplom. Početkom naredne godine će predstaviti dva singla koje će odvojeno promovisati: „Through the Eyes of a Liar“ i „In Your Embrace“. 

Moram reći da mi se potonja pesma više svidela jer je, pre svega, potpunija, zaokruženija i moćnija – deluje kao pravi pravcati singl kojim se „kupuju“ prvi fanovi. Daleko od toga je „Through the Eyes of a Liar“ loša, ali joj fali efektniji završetak kojim bi napravila bolju simbiozu sa „In Your Embrace“.

U svakom slučaju, bend ima i potencijala i kvaliteta, što ovim promotivnim pesmama dokazuju. Odlična produkcija je ono što prvo primetite, zajedno sa odličnim balansom između instrumenata i dvojice vokalista, energičnost same muzike i odličan prelaz iz ekstremnih u melodične vode i nazad. Nepunih sedam minuta nije dovoljno da se dobije kompletna slika onoga što „Ashes Above“ pokušavaju da urade, ali je sasvim dovoljno da privuče pažnju fanova ovakvog zvuka.

Papazjanija #3

"Librarion" artzine je 11. novembra objavio treću kompilaciju putem svoje istoimene onlajn izdavačke kuće. Na ovom izdanju, naslovljenom jednostavno "~", možete čuti skup raznolikih žanrova: noise, metal, punk, industrial, darkwave, doom... Dakle, kompilacija nije tematska, već je u pitanju "kolekcija" svega i svačega. Jedina publika na koju se "puca" je ona koja nije ograničena žanrovski, već voli da pronalazi neka nova imena. Ako ste muzički istraživači i, pre sega, imate želju da saznate šta se to sve "kuva" na regionalnoj sceni, ovo izdanje je prava stvar za vas. Za više informacija posetite "Facebook" stranicu "Librarion-a".

"Confusion Specialist Records" je jedna od najaktivnijih onlajn DIY izdavačkih kuća na ovim prostorima. Svako malo svoj katalog pojačaju nekim novim izdanjem koje se može preuzeti besplatno sa njihove "Bandcamp" stranice. Krajem oktobra ove godine je izašla "A Horror Movie Soundtrack" kompilacija, svojevrsni zvučni omaž filmovima strave i užasa. 11 izvođača je dalo svoj doprinos ovom odličnom miksu dark ambienta, noisa i industriala. Svaka od numera nosi dobranu dozu jeze i nelagode, čime u potpunosti uspeva da opravda naslov ovog izdanja. Posetite "Facebook" stranicu ovog izdavača za više informacija.

"Enjoy Life to This" je najnovije izdanje malopre pomenutog "Confusion Specialist Records-a". U pitanju je split nekoliko eksperimentalnih screamo bendova sa različitih meridijana. Učešća na njemu su uzeli kanadski "Commuovere", meksički "Te Lloraria Un Puto Rio", američki "Fei Lung", "Eva Ras" iz Srbije i austrijski "Unable To Fully Embrace This Happiness". Iako ne spada u ono što inače slušam, moram priznati da je ovo veoma zanimljivo izdanje. Ako ste fan haotičnog screamo zvuka i njemu sličnih žanrova, vrlo je verovatno da će vam se ovaj split svideti.

петак, 11. новембар 2016.

Kombo #10

"HMS Keelhaul" su finski melodični hard rock bend koji se ne libi da u pojedinim trenucima implementira i malo metala u svoju muziku. Postoje od 2013., a u decembru ove godine će objaviti debi album "Anchord" za "Inverse Records". Njihova muzika je zanimljiva, sa nekim finim idejama, ali ne dovoljno da bih ovo izdanje držao u plejlisti. Nema pesme koja bi se zaista izdvojila, nema potencijalnog hita, plus što sve deluje kao traženje pravog zvuka. Produkcija je trebalo da bude mnogo bolja za ovakav žanr: deluje "isprano" i prazno, tako da svaki instrument deluje klonulo, sem u retkim momentima kada se vidi da bi bend mogao mnogo više da uradi.

"Muddy Moonshine" su simpatičan bend koji blues sa southern rockom. Na albumu "Muddy Wild" se mogu čuti pesme ujednačenog kvaliteta, odlične za svakoga ko odluči da se posveti večernjem druženju sa dedinom deset godina starom rakijom. Očigledno je da u ovim Fincima kucaju prava južnjačka srca, pošto su se svojski potrudili da distorziju drže na samom minimumu, dok je "akustičniji" zvuk gurnut u prvi plan. Zahvaljujući vokalima i samoj atmosferi koju muzika stvara, lako je zamisliti ove momke u nekoj zadimljenoj brvnari Bogu iza nogu, punoj sumnjivih njuški, pokeraša, bandita i ostalih nesrećnika koji poslednju paru daju na "vatrenu vodu".
"Callidice" su ove godine objavili drugo po redu izdanje, mini album "Scarlet". Pet pesama moderne mešavine melodeatha i metalcorea, spakovanih u dvadeset minuta koje ne donose ništa novo i koje su mogle biti i bolje predstavljene. Produkcija je ovde najveći problem, pošto deluje kao da je u pitanju početnički demo. Šteta je što je tako ispalo, pošto su pesme sasvim solidne, a neke imaju one "catchy" momente koji su bitni za nakupljanje veće fan baze. Doduše, ima ovde i napornih momenata: repetativnih, generičnih, ali i nekih apsolutno nepotrebnih kojima se samo produžava trajanje pesama. Kada se sve sabere, ovo izdanje deluje kao sampler za promociju kojim se vlasnicima klubova samo daje na znanje šta to bend svira.

"Pohjoisen Soturit" sviraju... hm... Pa, sasvim sigurno je metal u pitanju, ekstremni pre svega. Ipak, ovo nije ni black, ni death, već nešto između, svakako veoma efektno. Pesme su mahom srednjeg tempa, zarazne, dobro i osmišljene i isproducirane, te će svakoga sa dugom kosom naterati da njome mlatara tamo-amo. Sam kvalitet numera je ujednačen, nema odstupanja od neke osnovne ideje. No, zbog svega toga nema ni jedne pesme koja bi se izdvojila, što generalno ne vidim kao minus. Najviše mi se svidelo to što je album "Oksat pois... ja osa latvuksista" kompletno otpevan na njihovom maternjem, finskom jeziku, što je u kombinaciji sa muzikom pun pogodak. Bez imalo premišljanja preporučujem da dođete do ovog izdanja.

недеља, 06. новембар 2016.

Dark Tranquillity: Atoma

"Dark Tranquillity" su 4. novembra tekuće godine objavili svoj novi, jedanaesti po redu album, "Atoma", koji nam donosi samo nove pesme i ništa drugo. Ove geterbuške legende, kao i većina njihovih muzičkih vršnjaka, danas igra na sigurno, ne talasa previše i svojski se trudi da auditorijumu prezentuje stari proizvod u novom pakovanju. Najbolje od svega je što im dobro ide u tom naumu, umeju ljudi da naprave pesmu koja kao da je otrgnuta iz "Fiction" ere, te da uz malo prepravki bude u odličnoj simbiozi sa nečim što deluje kao da je nastalo u vreme kada i "Projector".

Novo je ruho skrojeno po meri, upeglano kako treba i vredno svake uložene pare. Ipak, ono što malo kvari utisak je to da bend ne nudi ama baš ništa novo, nema ničega zbog čega bi ovaj album postao kultni.

Jednostavno nema tog "Vau!" efekta. Da do sada nisam čuo za "Dark Tranquillity", "kupili" bi me svojim zvukom bez problema. Ali, pošto to nije slučaj i pošto ih slušam već dosta dugo, ne mogu da prebegnem činjenicu da je "Atoma" ništa drugo do albuma-infuzije kojim održavaju diskografsku aktivnost na veštačkom disanju. Jeste ovo dobar album (premda generalno prosečan), ide momcima iz ekipe dobro sa onim što rade i uveren sam da će im i naredna 3 izdanja biti na ovom nivou. No, to je i najveći problem od svega. Ako bend danas napravi iskorak od onoga što inače radi - fanovi to (uglavnom) dočekaju na nož. Ako pak, kao u ovom slučaju, nastave da samo osvežavaju stari recept, onda ni to nije baš najsrećnije rešenje, jer kvantitet (koliko god kvalitetan bio) nije ono što je preko potrebno. Tako se muzičari nađu u svojevrsnom kreativno-poslovnom limbu, gde ipak prevagne tas koji stavlja hleb na sto.

Da nije dve bonus numere (o, kakve li ironije), krajnja ocena bi bila nešto manja od 7/10.

понедељак, 31. октобар 2016.

Kombo #9

"Anaal Nathrakh" su ponovo uspeli da ne razočaraju. Svaki put kada najave novi album pomislim da to možda neće biti to, ali oni uspešno razveju sve sumnje. "The Whole of the Law" je baš ono što vam je potrebno za razbuđivanje, dok pijete kaficu, čitate jutarnje novosti i spremate se da izvršite dnevne zadatke. Galopirajući, zvučni armagedon koji kombinuje sve najbolje od black metala i grindcorea, prošaran cyber-techno bitovima. Kakofonični soundtrack totalne i temeljne devastacije.


"Brotherhood of the Snake" je tipičan "Testament" album. Ovi legendarni trešeri znaju kako da ostanu dosledni sebi, svom zvuku i da stari, provereni recept prezentuju tako da ne zvuči monotono. Da, već su se neke "forice" mogle čuti do sada na njihovim prethodnim albumima, ali u vremenu kada je bavljenje muzikom krhk biznis i kada fanovi ne vole previše eksperimentisanja (iako tvrde suprotno), potrebno je umeće za igranje na sigurnu kartu. Ekipa iz benda to itekako zna, te je ovim albumom pokazala da i posle 33 godine od nastanka (prvobitno pod imenom "Legacy") ima šta novo (i nadasve ubitačno) ponuditi slušaocima.

"Dark Funeral" su jedan od onih bendova koji ne štancuje albume svake druge godine, već novo izdanje predstave onda kada imaju šta da kažu. Sa "Where Shadows Forever Reign" nisu rekli ama baš ništa novo, ali to ne znači da je album loš. Naprotiv, ovo je baš ono što se od ovih švedskih blekera i moglo očekivati: četrdesetpetominutno furiozno crnilo. Drže se ljudi onoga što najbolje umeju, ne talasaju preterano. Smori na trenutke onaj "tapa-tapa-tapa" ritam, ali ne previše. Fino izdanje, kao i svako iz opusa ovog benda.

Ako postoji album koji me je razačorao ove godine, onda je to "Five" od kanadskih "The Agonist". Polako, ali sigurno, ulaze u vode repetativnosti i generičnosti koje su boljka metalcore-a za široke mase, dok se melodeath zvuk sve manje čuje. Ima dobrih pesama, nije da nema, ali je celokupno izdanje suvišno. Bolje bi bilo da je bend spremio samo 3 ili 4 pesme, usredsredio se na njih maksimalno, ispolirao ih do kraja i onda objavio kao mini album. Ovako su samo smućkali sve i svašta, a onda to prosuli, pa kom' se svidi - svidi se.

Posle nekoliko očajnih izdanja, NU metal legende "Korn" su objavili veoma dobar album. Zaista prija ušima, nema šta. Naravno, ima tu nekoliko pesama koje su tipični fileri, stvoreni za "B" strane singlova, ali šta da se radi - najbitnije je da je bend sa "The Serenity of Suffering" konačno izašao iz začaranog kruga u kome su svoj zvuk em razvodljili, em doveli do neprepoznatljivosti lošim eksperimentisanjem. Suma sumarum: prvih 6 pesama su najbolje, dok su ostale uglavnom osrednjeg kvaliteta. No, fanovi ovog benda neće biti razočarani.

субота, 22. октобар 2016.

Blitzkrieg #3

"VVORSE" je finski crust/hardcore bend koji peva na maternjem jeziku, što apsolutno podržavam. Sad, ja nisam fan ovakve muzike, ali mogu reći da je album "Naekyjae Helvetistae" poprilično energičan. No, i pored toga, liči na mnoga slična izdanja drugih bendova iz tog žanra, što crusterima verovatno neće smetati. Komšiluk će prosto obožavati kada ga pustite u osam ujutru.

Španski "Oddhums" je nastao ove godine i već ima izdanje, mini album pod nazivom "The Inception". Atmosferični post-doom sludge je možda najbolji opis onoga što sviraju. Najbitnije je da pesme nisu preduge (4 numere ukupnog trajanja od 19 minuta), te tako drže pažnju slušaoca. Opuštajuće su i gotovo savršene za preslušavanje tokom hladnih, jesenjih dana. Preporuka!

"Dark Clarity" dolaze iz Finske, sviraju melodični hard rock sa malo heavy-ja i to je to. "Dark Clarity", singl sa dve numere, je izdanje na kome se možete čuti sve ono što ste mogli čuti stotinu puta do sada. Dakle, ništa novo i ništa posebno. Deluje da su članovi ovog benda jednostavno rešili da snime pesme za svoju dušu, pa ako prođe - prođe. Može to i mnogo bolje.

Za "Road Rash" serijal sam se zaludeo u drugoj polovini devedesetih, kada sam prvi put igrao drugi deo iz franšize vezan za "Play Station" - "Road Rash 3D". Već tada sam bio navučen na rock i metal muziku, tako da je spoj trkačke video igre u kojoj je makljaža sastavni deo i soundtrack-a koji pokriva sve od punk-a do garažnog rock-a legao perfektno. Ne možete ne uživati u tome da u ritmu muzike udarate ćuskijom protivnika koji se trudi da vas pretekne.

Prvi deo iz serijala je imao pesme proverenih bendova kao muzičku podlogu (Soundgarden, Monster Magnet, Therapy?, Paw, Hammerbox, Swervedriver), dok su se na drugom i trećem nastavku našli manje-više nepoznati bendovi (izuzimajući imena kao što su "Kid Rock" i "Celldweller"). To je, od strane kreatora igre i menadžmenta, bio odličan potez, pošto je sirovost zvuka učinila da sama igrica deluje potpunije. Ako je neka igrica pored "PES-a" mogla da me natera da džojped razbijem o pod, a da pritom ne osećam kajanje, onda je to definitivno "Road Rash".


"The Last Band" je švedski prljavo-garažni rok bend koji se ne libi da koketira sa metalom. Cenim da bi "Kvelertak" ovako zvučao da im je zvuk siroviji i da nemaju blekerske vokale. Dakle, odlična kombinacija sirove energije i potpunog nerobovanja stilovima. "Rats of Gothenburg" je album koji se mora barem jednom nedeljno čuti iz vaših zvučnika.